Sećaš li se ?

Sećaš li se onih očiju što behu kao plavo-zelena, planinska jezera crnih, a opet veselih dubina? Sećaš li se pogleda, što beše tajnovit kao te dubine, samo od koga te nije bilo strah, nego si samo hteo da zaroniš, što dublje... i nije ti trebao ni vazduh? Sećaš li se tog osmeha što beše širok kao morska pučina, što je otkrivao taj niz prelepih zvezda, tvojih zvezda.... samo tvojih? Sećaš li se možda tih smrznutih, modrih usana što su te ljubile onako... kako talasi bure ljube stene, zbog kojih si cvetao pre proleća, i ostajao do zadnjeg snega, što ti nikad nisu dali da presahneš?
Znaš li, koliko si tajni sakrio u tim očima? Koliko si se kupao u tim slapovima kao noć crne kose? Ili taj čarobni... oblak koji te je nosio pod njenim prstima? Koliko su ti prsti pevali kroz tvoju kosu, koliko su ti tiho šaputali na uvo? Koliko su ti brkali osećanja, bdeli nad svim tvojim tugovanjima? Bilo je, znam da je bilo, makar jednom, a jednom pa dovoljno za ceo zivot!
Kad' bi ti ono zimi, promrzle ruke, gde si ih grejao? Ko te je zvao, svim onim imenima što nije stigla da te majka nazove ? Zar su ti smetala? I danas čekaš, da te nazove neko tako. Imali ste tajni jezik, par reči koje su bile dovoljne da sve shvatite, da sve razumete, da se nasmete, znak za borbu, znak za zagrljaj.. Imao si nju !!!.....