Dosao je dugo ocekivani dan. Koraci mi odzvanjaju belim zaledjenim plocnikom, posutim crvenim laticama, koje se i same trude da ne postanu sledjene. Vreme im nije. Pojavila se tada ona, savrsena u svojoj skladnosti, u svojoj belini, neznosti, ta prva pahulja. Dosla je nezvana, ali sudjena. U letu je ugledala divnu crvenu laticu, kako se smeje prolaznicima,srecna. Nije mogla skloniti svoj sneni pogled sa nje. I sletela. Poljubi je poljupcem vecnosti. U trenu, latica ostade sledjena, a pahuljica nestade. Neko je rekao…. Vreme im nije...
Нема коментара:
Постави коментар