Када је човек млад он нема времена да чека било шта и увек негде жури.Увек тежи да буде на највишем нивоу што и није тако лоше..али да уз све то не заборави ближње своје и скрене са правог пута, што се на жалост често дешава.Сви ми грешимо али никад није касно да се покајемо за своје грехе.Често се сетим детињства и својих родитеља..свега и ухвати ме туга.Много ми недостају јер су давно на другом свету.А као да је све било јуче ...и ако ја сад имам своју децу...још увек се сећам топлине погледа, и речи да сам најслађе дете, мала принцеза...коју ће им неко једног дана украсти .И све је тако ...животна истина.А мени само сећања остају...некада лепа некада сетна.
Нема коментара:
Постави коментар