"Zašto ljudi viču kad su ljuti?"

Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
"Zašto ljudi viču kad su ljuti?"

Učenici su razmišljali neko vreme:
"Zato što izgubimo strpljenje - zato vičemo" - reče jedan

"Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?" - pita učitelj - "zar nije moguće govoriti tiho i lagano?"

Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja

Naposletku je objasnio:

"Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje..Zato moraju vikati jedno na drugoga, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.

Potom je učitelj pitao:"Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube?. Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi..Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole."

Onda je rekao:

"Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad."  

---

Ljubav-večna tema....

“Znajte da u svemiru nema veće snage od ljubavi, da nijedan čin nije važniji od iskazivanja ljubavi. Nesebična ljubav je ona koja daje, a zauzvrat ne očekuje ništa. Reč je o ljubavi koja raste što je više dajete.” – Sir John Marks Templeton

Ljubav nije tek osećaj. Ona obuhvata istinu i zbog toga je zakon. Ljubav se prilagođava našoj viziji. Uvek će te dobiti ono što želite i zato stremite najuzvišenijoj ljubavi koju možete zamisliti. Jedino savršena ljubav nadmašuje ličnost. Ako nekome želite pružiti najuzvišeniju ljubav, najpre morate videti dalje od te osobe. Želite li primiti najuzvišeniju ljubav, zapazite sebe s one druge  strane stvarnosti. Božanska Ljubav uistinu postoji. Ona se manifestuje kroz ljudska bića. 

Ti si poseban !

 

Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar držeći u rukama novčanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je: "ko bi želeo ovu novčanicu?"
Ruke su se podizale u vazduh.On reče: "Daću je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da učinim ovo." A nastavi gužvati novčanicu.Potom upita: "ko još uvek želi ovu novčanicu od 20 dolara?" Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu."Dobro", ponovi on, "a šta ako učinim sledeće?" Ispusti novčanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.Potom je podiže, sada pogužvanu i prljavu. "A sada, ko je još uvek želi?" Opet su se ruke podigle u vazduh.

"Prijatelji, svi vi ste naučili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to što sam učinio sa novčanicom, još uvek ste je želeli, zbog toga što se nije smanjila njena vrednost. Još uvek je bila vredna 20 dolara.
Mnogo puta u našim životima, mi smo bačeni, zgužvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nađu na putu.
Osećamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to šta se dogodilo ili šta će se dogoditi, vi nikada nećete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili čisti, pogužvani ili konačno pognuti, još uvek će te biti vredni onima koji vas vole.
Vrednost našeg života nije u tome što mi radimo ili koga poznajemo, već pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!» C/P

 

Onaj koji daruje....

Mladi student jednog univerziteta pošao je u šetnju sa svojim profesorom.
Dok su šetali i razgovarali ugledaše pored puta par starih cipela koje su, po svemu sudeći,
pripadale siromašnom seljaku koji je u blizini radio u polju i koji je privodio kraju svoj posao.
Student reče profesoru: “Hajde da se našalimo sa ovim seljakom, sakrićemo mu cipele, a zatim ćemo se skloniti iza grmlja i posmatrati njegove reakcije dok ih bude tražio.”
Profesor mu odgovori: “Mladiću, nikada se nemoj šaliti na račun tuđe nevolje i bede. Budući da si bogat, možeš sebi priuštiti veće zadovoljstvo od ovoga: stavi po zlatni novčić u svaku njegovu cipelu, a tada ćemo se sakriti iza grmlja i posmatrati njegovu reakciju.”
Student tako i učini i obojica se skloniše iza nekog grma u blizini. Seljak je završio svoj posao i ubrzo došao preko polja do mesta uz put gde je ostavio svoj kaput i cipele. Dok je oblačio kaput, gurnuo je nogu u jednu cipelu i osetio da mu je nešto u cipeli. Prvo je pomislio da je kamenčić, ali ubrzo shvati da je to zlatni novčić.
Sav u čudu pogleda u novčić, osvrnu se oko sebe, te poče posmatrati novčić neko vreme. Ponovo se osvrnuo na sve strane, ali nije video nikoga. Stavio je novčić u džep, te krenuo da obuje i drugu cipelu. Ali njegovo iznenađenje je bilo još veće kada je i u njoj pronašao novčić. Odjednom su ga savladale emocije. Bacio se na koljena, podigao glavu prema nebu i glasno počeo izgovarati molitvu u znak zahvalnosti. U njoj je govorio o svojoj bolesnoj i bespomoćnoj ženi i svojoj deci koja su bez hleba, a zahvaljujući nevidljivoj ruci koja mu je poslala novac, oni će biti spaseni.
Student je ostao duboko ganut i sa suzama u očima.
Profesor ga upita: “Da li bi bio srećniji da si se našalio sa ovim seljakom nego što si sada?!”
Mladić mu odgovori: “Profesore, naučili ste me lekciji koju nikada neću zaboraviti.
Sada stvarno razumem ove reči koje pre nisam razumeo: Više je blagosloven onaj koji daruje, nego onaj koji prima!“ C/P